5. Korišćenje bioloških resursa – izvorni permakulturni princip

Zdrav razum nam kaže da je u svetu koji se zagreva bolje koristiti biološke resurse nego fosilna goriva, ali ovde ima više potencijala nego što se na prvi pogled može videti. Maddy Harland objašnjava.

Gde god je moguće permakultura zagovara korišćenje bioloških resursa. Najočigledniji primer je na farmama i baštama. Umesto da kupujemo i koristimo hemijski proizvedeno đubrivo, možemo da uzgajamo biljke koje proizvode azot, poput sibirskog graška. On hrani biljke oko sebe preko korenja, a i možemo praviti kompost od njega i stavljati ga na stabiljke drugih biljaka.

Isto tako možemo da uzgajamo zeleno đubrivo od crvene deteline, facelije i slačice, i vratimo ga u zemlju. Crvenu detelinu sejemo nakon što nam rodi beli luk. Ona deluje kao pokrivač i smanjuje korov. Uz to proizvodi azot i đubri beli luk. 

Drugi primeri su: korišćenje pilića u traktorima kako bi uklanjali korov i đubrili zemlju; korišćenje kompostnih čajeva na farmi; upotreba svinja za oranje i đubrenje zemljišta; korišćenje patki za kontrolu puževa; upotreba gusaka za korov; upotreba konja za prenos debla u strmim šumama; sađenje drveća za hlad umesto korišćenja klima uređaja; sađenje živih ograda umesto postavljanja žičane ograde; u Indiji se čak prave i živi mostovi sađenjem biljaka… postoji bezbroj primera!

Ljudi su biološki resursi

Ljudi su takođe biološki resursi. Pošto sve više zavisimo od tehnologije u industrijalizovanim kulturama, imamo sve više i više neiskorišćenih ljudi, pogotovo mlađih i starijih. Na mlade se često gleda sa strahom kad se okupljaju u grupe, ali s obzirom na veliku nezaposlenost kod ljudi mlađih od 25, koje druge mogućnosti postoje?

Imamo velik problem sa predstojećim klimatskim promenama. Moramo ne samo da štitimo postojeće šume, već i da pošumljavamo slobodna polja u svim državama na svetu. Ekonomski neuspešne postindustrijske kulture ovde imaju priliku. Umesto da plaćaju mlade ljude da sede kod kuće, zašto ne bi iskoristili njihovu mladalačku snagu? Moramo da počnemo sa masovnim programima pošumljavanja u SAD-u i u Evropi kako bismo zaključali višak ugljenika u biomasi. Moramo aktivno da uključujemo omladinu u programe ublažavanja klimatskih promena – uostalom, njihova budućnost je u pitanju, a ne budućnost ljudi u srednjim i starim godinama. Ovo ne bi bilo baš kao Nacionalna služba, ali moglo bi da bude dizajnirano kao edukativni program, gde se uči o obnovi Zemlje i sađenju drveća, gde bi se na godinu dana angažovali svi osamnaestogodišnjaci. Dalo bi nadu celoj generaciji i moglo bi da ih nauči nekim praktičnim veštinama.

Super starci

Ni starije osobe ne bi trebalo odbaciti kao beskorisne kad se penzionišu. Mnogi stariji ljudi imaju veštine koje se sve manje uče. Na Novom Zelandu postoji kurs ‘Super starci’. Stariji ljudi sa poteškoćama mogu da nauče da kuvaju, šiju i prave odeću, čak i da naprave povrtni vrt. Jedna porodica je svoju ‘super baku’ gledala kao zamenu za njihovu pravu baku svojim ćerkama koje su retko viđale svoju baku i deku u Koreji.

U našem društvu imamo toliko starih ljudi koji su usamljeni, žive sami i koji su rođeni u vreme pre televizije i računara, kada su mnogi ljudi uzgajivali piliće i povrće i sami sebi pravili odeću. Oni imaju veštine koje će nam biti potrebne u budućnosti ako ne već sad. 

Helena Norber-Hodge mi je jednom pokazala njen film, „Paradise with Side Effects“. To je bila priča o dve žene iz Ladakha koje su vodile svoju zajednicu. Došle su na zapad da vide kako se živi i doživele su velike kontradikcije u našem društvu. Videle su kako se hrana baca na ulici, bogatstvo na ulicama Londona, prosjake u podzemlju, posetile su i starački dom. Tamo su upoznale staricu koja je sedela sama u svojoj sobi, gledala televiziju po ceo dan. Pitali su je: ‘gde joj je porodica?’. Bilo im je nezamislivo da takvo jedno bogato društvo samo napusti svoje starije. Plakale su zbog usamljenosti ove stare žene. Plakala sam i ja dok sam gledala Helenin film.

Dok obnavljamo naše raskomadano društvo, možemo i obnoviti one međugeneracijske odnose koje su karakteristične za tradicionalne kulture. Omladina ne bi trebala da ostaje nezaposlena na ulici bez pozitivne uloge u našem društvu, a stare ne bi trebali da napuštamo. Hajde da, kao permakulturisti, razvijemo viziju i dizajn koji će integrisati sve naše ‘biološke resurse’, ne samo one u bašti ili na farmi, već i marginalizovane ljude iz našeg društva.

Izvor: 5. Using Biological Resources – An Original Permaculture Principle
Nalovna slika: Aranya
Napisala: Medi Harland, preveo: Marko Burić

Maddy Harland je urednica i suosnivačica časopisa Permaculture, međunarodne periodične publikacije na engleskom jeziku koja objavljuje sadržaje iz područja održivog življenja: od permakulturnog vrtlarstva, preko održive arhitekture i zelenog graditeljstva, do prijevoza s niskim ekološkim otiskom i održivih zajednica. Maddy Harland je i suosnivačica izdavačke kuće Permanent Publications koja objavljuje knjige iz područja praktične zaštite okoliša. Autorica je knjige Fertile Edges: Regenerating Land, Culture and Hope (nije objavljena na hrvatskom). 
Ovaj članak izvorno je objavljen na www.permaculture.co.uk. Za dobivanje više informacija o permakulturi širom svijeta možete se pretplatiti na tiskano izdanje časopisa. Pretplatnici dobivaju pristup elektroničkom izdanju svih do sada objavljenih brojeva časopisa, od 1992. godine. Časopis Permaculture nudi i besplatne video sadržaje putem kanala na YouTube-u, na teme od šumskog vrtlarstva, preko zelene gradnje do regenerativne poljoprivrede.