7. Intenzivni sistemi malih razmera – izvorni permakulturni princip

Medi istražuje intenzivne sisteme malih razmera, diskutuje neonikotinoide i opadanje populacije pčela, činjenicu da nam globalnu prehrambenu industriju drži 10 korporacija, dizajn eko-gradova i predlaže da ponekad mali ili intenzivni sistemi nisu pogodni za permakulturni dizajn.

Permakultura se tradicionalno zalaže za male intenzivne sisteme. Umesto velikih monokultura sa ogromnim poljima koja su pogodna za mašine koje koriste fosilna goriva, koje služe za đubrenje, setvu i žetvu, na farmi imamo tradicionalniju mešavinu raznih malih polikultura koje zavise od bioloških resursa, umanjuju ili čak skroz uklanjaju potrošnju fosilnih goriva, koriste ljudski rad i onda tehnike koje oponašaju prirodne sisteme da bi dali prinose i umanjili ljudski rad. Oni uključuju: zagrtanje radi povećanja plodnosti i smanjenja korova; gajenje zelenog đubriva, kako bi se pokrila zemlja, sprečio korov i povećala plodnost; upotreba životinja da umesto mašina oru zemlju; imitiranje vertikalnih slojeva guste šume sađenjem korenja, pokrivača tla, malih žbunja, većih grmlja, malih drveća i na kraju velikih drveća, zamenjujući ovaj prirodni obrazac jestivim, lekovitim i korisnim vrstama kako bi se stvorili najveći mogući prinosi. 

Zašto promovišemo intenzivne sisteme malih razmera?

Postoji više razloga povezanih sa njihovom inherentnom održivošću. Mali sistemi su produktivniji po hektaru od monokulturnih. Biološki su raznovrsniji i ekološki stabilniji. Monokulture velikih razmera zahtevaju malo ljudskog uloga, ali zavise od fosilnih goriva za đubrenje i transporta produkta, dok mali sistemi zahtevaju više ljudske pažnje. Ali zbog načina na koji naša prehrambena industrija i ekonomija rade, uprkos manjim prinosima po hektaru, monokulture velikih razmera su isplativije po hektaru na globalnom tržištu. One, međutim, ne održavaju zemlju koju koriste. One uzimaju minerale iz zemlje i uništavaju ju kao živu prehrabenu mrežu. Ne postoje ni resursi koji su im potrebni da bi to bilo održivo – već je široko prihvaćeno da svetske rezerve nafte neće trajati večno, i da su tehnike za izvlačenje nafte energetski intenzivne i zagađuju okolinu. U određenim geološkim uslovima, izvlačenje može da izazove i zemljotrese.

Neonikotinoidi

Možda je i hitnije pitanje neonikotinoida – pesticida koji utiču na centralni nervni sistem insekata i stvaraju probleme sa kolonijama pčela. Uprkos novim istraživanjima koji ukazuju na njihove razorne posledice, britanska vlada je zaključila da nije potrebna promena u britanskoj regulaciji, uprkos svim savetima ostalih zemalja Evrope. 

Pozicija Britanije je u suštoj suprotnosti sa stavom Francuske, koja je u junu zabranila jednu vrstu pesticida, tiametoksam, koji je proizveo Švajcarski hemijski gigant „Syngenta“. Francuski naučnici rekli su da to umanjuje sposobnost pčela da nađu put nazad do svojih gnezda. Poslanica i član zelene partije Caroline Lucas opisala je britanski stav kao „nezamislivo samouveren“.

Širom sveta raste zabrinutost da hemikalije mogu uticati na sposobnost pčela da oprašuju useve, nešto što bi imalo katastrofalne posledice za poljoprivredu. Oprašivanje pčela u Britaniji procenjeno je na 200 miliona funti godišnje, a širom sveta 128 milijardi funti.

Francusko istraživanje objavljeno je u martu u časopisu „Science“ istovremeno sa drugom studijom britanskih istraživača sa Univerziteta Stirling, koje povezuje neonikotinoide sa padom broja bumbara. Britanski tim pokazao je da je proizvodnja matica, neophodnih za nastavak kolonija bumbara, opala za 85 odsto nakon što su bile izložene realnim količinama drugog neonikotinoida, imidakloprida, koji je napravila nemačka kompanija Bayer.

Jedan od glavnih problema sa ovim oblicima pesticida je taj što su ‘sistemski’ – unose se u svaki deo biljke koji se njima tretira – uključujući polen i nektar. To znači da ih pčele i drugi insekti oprašivači mogu upiti i preneti otrov nazad u svoje košnice ili gnezda. Ove hemikalije ne diskriminišu i imaju efekat na svakog insekta oprašivača, a ne samo na ciljane vrste.

Uvedeni od strane Bayera početkom 1990-ih, neonikotinoidi su postigli velik komercijalni uspeh – Bayer-ov imidakloprid je bio njegov najprodavaniji insekticidid 2009. godine, zaradio im je 510 miliona funti, i koristio se na velikim površinama. Oko 30% britanskih obradivih zemljišta – 3.14 miliona hektara – tretirano je hemikalijama u 2010. godini.

Jasno je da je ovo politička i ekonomska, a ne racionalna i naučna odluka. Kakav bi uticaj bio gubitak pčela iz našeg ekosistema? Od oko 240.000 cvetnih biljaka u Severnoj Americi, tri četvrtine zahtevaju oprašivanje pčelama, pticama, slepim miševima, i drugim životinjama ili insektima kako bi urodile plodom. Sada postoji veliki posao u zemljama poput SAD-a i Australije da donose i puštaju pčele u drugim zemljama kako bi oprašivale polja useva.

Globalna prehrambena industrija

Naš trenutni globalni trend odnosi se na ekonomiju obima, povećavanje dimenzija, što veće to bolje, i da monopoli imaju najveću zaradu. Korporacije su manipulisale naš ekonomski sistem kako bi imale što veću kontrolu. Našu globalnu prehrambenu industriju u stvarnosti kontroliše 10 velikih kompanija: Coca-Cola, Associated British Foods (ABF), Danone, General Mills, Kellogg, Mars, Mondelez International (prethodno Kraft Foods), Nestlé, PepsiCo i Unilever. Zajedno imaju oko 1,1 milijardi dolara prihoda dnevno u industriji proizvodnje hrane koja vredi 7 biliona dolara, a koja čini oko 10 procenata globalne ekonomije. Po količini gojaznosti, bolesti srca i tip 2 dijabetesa u industrijski razvijenom svetu jasno je da im je primarni cilj profit, a ne zdravlje potrošača.

Tvrdim da bi trebali da bojkotujemo ove proizvode, i da treba da naučimo da kuvamo jeftine obroke od sirovih sastojaka koje smo ili sami uzgajali ili kupili u lokalnoj radnji, po mogućnosti od organskog proizvođača. Ako bismo odlučili da jedemo meso, to ne bi trebalo da bude svaki dan i trebalo bi da je uzgojeno lokalno u malim sistemima. Ne postoji ništa toliko edukativno ili ponizno kao sam čina oduzimanja života, bilo da se radi o stoci u malom gazdinstvu ili na farmi ili o divljem stvorenju, kojeg koljemo i jedemo. Bez obzira na vaše moralno ubeđenje, nesumnjivo je da mesni proizvodi u komercijalnim razmerama oslobađaju velike količine ugljenika. Konačno, ako kupujemo egzotične proizvode, trebali bismo podržati zanatske proizvođače. Ovi izbori bili bi način življenja principa malih intenzivnih sistema.

Optimalno određivanje veličine

Kada gledamo veće skale, održivost je kritični faktor. Tu optimalno određivanje veličine dolazi do izražaja. „Optimum“ definišemo kao probitačan ili najpovoljniji iznos za određenu situaciju. Krenimo od početka i razradimo ovu ideju.

Optimalna širina za povišene vrtne krevete je dvostruko veća udaljenosti koju mogu dosegnuti da bih mogla udobno sejati, pleviti i brati.

Postoji optimalno određivanje veličine za očuvanje retkih ili ugroženih vrsta kako bi se osiguralo da ne postanu ranjive od previše međusobnog parenja. Moramo održati genetski fond zdravim i što raznovrsnijim.

Postoji i optimalan broj stanovnika za održiva ljudska naselja. Na primer, u Centru za Održivost treba da postoji određeni broj rezidentnog osoblja i volontera koji bi samo obavljali poslove u različitim delovima dana. Na primer, moramo biti ovde preko noći kako bismo se pobrinuli za goste koji borave u našem eko-hostelu ili u našem kampu. Ali za nas nije sve u optimalnom određivanju veličine. Potrebna nam je mešavina ljudi na licu mesta sa različitim veštinama i iskustvima i ravnotežom polova. U idealnom slučaju, potrebno nam je najmanje sedam stanovnika, a većina njih moraju biti stalni stanovnici da bi zadovoljili naše praktične i socijalne potrebe. Jasno je da prosto zapošljavanje radnika u smenama “od 9 do 5“ ne čini ovaj centar „održivim“ niti stvara zajednicu.

Postoje optimalna određivanja veličine i za izdavačku kuću. Kada su se „Permanentne Publikacije“, koje izdaju časopis „Permakulturni magazin“ i niz knjiga, sastojale od samo 3-4 osobe, bilo je zaista teško sve obaviti. Jednostavno nismo mogli efikasno da uređujemo, dizajniramo, prodajemo i fizički objavljujemo izdanja časopisa, a kamoli da sami proizvodimo knjige između svakog časopisa, a da ne osetimo iscrpljenost. Čim smo to ekonomski mogli priuštiti, počeli smo da gradimo tim i takođe uključujemo partnere da podelimo neke zadatke. Sada kada smo osnovna grupa od pet ljudi, pola sa punim radnim vremenom, u večitom partnerstvu sa drugim organizacijama koje nam pomažu da plasiramo na tržište i distribuiramo svoje naslove, stvari su mnogo upravljivije. U stvarnosti, međutim, još uvek moramo da prerastemo u tim od sedam kako bismo bili u optimalnoj veličini. Kao grupa još uvek radimo više posla od jedne osobe. To znači da nemamo vremena da se posvetimo drugim aktivnostima, poput obrađivanja zaista sjajnog permakulturnog vrta (Tim-ova i moja ambicija), na primer.

Intenzivni sistemi malih razmera kao osnova?

Da li bismo trebali kao permakulturisti uvek da zagovaramo intenzivne sisteme malih razmera? Budući da većina svetske populacije koja raste, živi u velikim gradovima, ovo je ideal koji nije ostvariv. Permakulturisti moraju svoju pažnju usmeriti ka dizajniranju naselja velikih razmera i svih pratećih elemenata koji su im potrebni, pokušavajući da ih učine što održivijim. Da bismo to uradili, moramo da ugradimo druge permakulturne principe u naš dizajn, poput energetskog ciklusa, na primer, kao našu prvu strategiju.

Takođe moramo podeliti geografska područja velikih gradova na odeljenja ili zone. Možemo koristiti političko zoniranje, ali zone se mogu definisati i njihovom funkcijom. Stambeni prostor se po karakteru, sredstvima i funkciji veoma razlikuje od industrijskog područja. U idealnom slučaju, gledamo na stvaranje manje definisanih funkcija i započinjanjemo proces mešanja funkcija ili u najboljem slučaju proces višefunkcionalnosti. Želimo stambene zgrade pomešane sa rekreacionim površinama, gradskom poljoprivredom, vrtovima, preduzećima, maloprodajnim objektima, fabrikantima, proizvođačima, zanatlijama…

Trenutno sve delimo u našoj zajednici za urbano planiranje i demontiranje zoniranjem aktivnosti u formi kulturnih monokultura. To vodi do unutrašnjih gradskih tržnih centara koji su noću napušteni, industrijskih imanja bez zelenih površina, privremenih ‘sela’ koja su danju prazna od ljudi, u kojima se ne uzgaja hrana, elektrana zoniranih izvan grada i bez podsticaja za instaliranje mikro-obnovljivih izvora energije i ogromne površine zemlje posvećene industrijskoj poljoprivredi, gde se proizvodi transportuju fosilnim gorivima. Jasno je da ovo zoniranje nije ni energetski efikasno ni kulturno prijatno za život.

Kuba је često idealizоvana kao mesto koje je razvilo urbano obilje u obliku intenzivne organske poljoprivrede u unutrašnjosti grada i obnovljive energije kao odgovor na gubitak zaliha jeftine nafte kada je Sovjetski Savez propao i počeo embargo SAD-a. Kuba je razvila mnogo primera organske poljoprivrede i svoje veštine i tehnike izvozi u druge zemlje. Tamo nije raj, ali je pionir mnogih primera koji se mogu primeniti na gradove koji traže veću održivost. 

Mentalno skaliranje i  definisanje zadataka

Još jedan primer je grad Kuritiba u Brazilu gde su problemi siromaštva, sezonskih poplava, otpada, transporta i sirotinjskih četvrti rešeni sa malo novca, ali sa mnogo političke volje i revolucionarnih ideja. Mnoge od njih su jasni primeri primenjenih principa permakulture. Definisanjem gradskih problema, ljudi su razvili lakše puteve za njihovo rešavanje. Ali suština ovoga je ideja da se optimalno određivanje veličine podjednako odnosi na fizičko određivanje, kao i na određivanje i definisanje zadataka na mentalnom nivou kako bi ih učinili dostižnim ili rešivim. To znamo iz ličnog iskustva. Ako razdvojimo zadatke i rasporedimo ih, i ono ne moguće postaje moguće.

Iako su permakulturni sistemi uglavnom malog obima, to nije uvek slučaj. Važno je da ne ograničavamo naše sisteme na male veličine. Agrošumarski sistemi mogu i dizajniraju se i sade se preko velikih površina u Amazoniji gde su posečene originalne prašume.

Slično tome, održivo šumarstvo se povećava. Gajenje useva drveća koja se neće seći da bi se smanjio ugljenik u vazduhu, ili koje će se selektivno seći za drvo visokog kvaliteta nije ni intenzivan proces, niti je malih razmera, ali može da sadrži dizajn permakulture.

Još jedan primer je Sep Holzerov pejzaž zadržavanja vode. Sep nije ljubitelj malih razmera, i ima veliku viziju za poboljšavanje pejzaža. Pričamo o potencijalnim strategijama za upravljanje vodom čitave države. Pogledajte njegovu knjigu “Pustinja ili raj“.

Ne možemo se odnositi prema dizajnu permakulture kao prema fiksnoj disciplini. Razumevanje kako ekosistemi funkcionišu i primenjivanje i oponašanje te prirodne inteligencije, jeste proces koji se razvija. I dalje imamo mnogo toga da naučimo.

Izvor: 7. Small Scale Intensive Systems – an original permaculture principle
Napisala: Medi Harland, preveo: Marko Burić

Maddy Harland je urednica i suosnivačica časopisa Permaculture, međunarodne periodične publikacije na engleskom jeziku koja objavljuje sadržaje iz područja održivog življenja: od permakulturnog vrtlarstva, preko održive arhitekture i zelenog graditeljstva, do prijevoza s niskim ekološkim otiskom i održivih zajednica. Maddy Harland je i suosnivačica izdavačke kuće Permanent Publications koja objavljuje knjige iz područja praktične zaštite okoliša. Autorica je knjige Fertile Edges: Regenerating Land, Culture and Hope (nije objavljena na hrvatskom). 
Ovaj članak izvorno je objavljen na www.permaculture.co.uk. Za dobivanje više informacija o permakulturi širom svijeta možete se pretplatiti na tiskano izdanje časopisa. Pretplatnici dobivaju pristup elektroničkom izdanju svih do sada objavljenih brojeva časopisa, od 1992. godine. Časopis Permaculture nudi i besplatne video sadržaje putem kanala na YouTube-u, na teme od šumskog vrtlarstva, preko zelene gradnje do regenerativne poljoprivrede.

Nikola

Nikola

Permakulturni dizajner, praktičar, urednik jednog imanja u planinama. Aktivno proučavam i nastojim primjenjivati permakulturu u raznim segmentima života četveročlane obitelji.