Možda su ljudi koji naseljavaju ovu planetu zaboravili raditi u polju, ali su sve više okrenuti radu u prostoru koji se može tako nazvati i dobra vest je da je on ponovo otvoren! Za sve one koji bi da saznaju više o „Otvorenom polju“, da upoznaju ljude koji rade na polju zaštite prirode, proizvodnji zdrave hrane, razvoju lokalnih ekonomija, sačuvanju resursa, smanjenju otpada i štetnih praksi, pravo je vreme da se pridruže ciklusu onlajn događaja putem aplikacije Zoom, sa pozivom na linku https://us02web.zoom.us/j/158170326.

„Otvoreno polje“ koje organizuju i-platform, „Zemljani“, “Hrvatska permakultura” i perforum.info, već je počelo sa radom. Jedan uvodni sastanak održan je 9. septembra, 12. septembra u 11 sati sledi drugi, a 16. septembra u 18 sati i treći, da bi se svi zainteresovani upoznali kako jedni s drugima, tako i sa tehnologijom koja se koristi. Nakon toga, centralni događaj biće organizovan 19. septembra, od 10 do 12 i od 13 do 15 sati.

Već na prvom susretu, prošle srede, okupila se grupa raspoloženih, zainteresovanih, vrednih ljudi čiji profili i komunikacija potvrđuju da je biodiverzitet najpoželjnija moguća varijanta života na Zemlji. Kako to vide i šta rade jedan umetnik iz Sarajeva, prosvetni radnik iz Beograda, pravnica iz Bjelovara, psihološkinja iz Surdulice, farmeri iz Gornjeg Milanovca, Markovog potoka kod Zaječara, turizmološkinja i ekonomistkinja iz Rijeke, bilo je uzbudljivo iskustvo tokom kojeg su se razmenili kontakti i pokoja informacija o tome šta za koga znači održivost, kako se adpatira stara, zemljana kuća za zimu, zašto se ljudi sele iz gradova i počinju da rade na imanjima, da li je taj rad težak i koje su prednosti i mane takvog načina života, koje biljke i životinje se uzgajaju i na koji način…

Nastavak sledi, a organizatori još jednom poručuju da je širenje permakulture i umrežavanja njenih teoretičara i praktičara od izuzetne važnosti u vremenu globalne krize u kakvoj se trenutno nalazimo. Značaj takvog delovanja ogleda se u iskorišćavanju kolektivne inteligencije u cilju rešavanja društvenih, ekonomskih i ekoloških problema u lokalnim zajednicama, vodeći se etičkim načelima permakulture: briga za ljude, briga za zemlju i pravedna raspodjela viška.

Sve zainteresovane ne treba da brine kako će se snaći u ovom neobičnom, naizgled neprirodnom okruženju koje podrazumeva upotrebu najnovije tehnologije, ali zato je tu Nenad Maljković, kao facilitator svih događaja. Na prvom susretu pokazao se kao pouzdan, vešt i strpljiv da izađe na kraj sa svačijim nedoumicama i potrebama, a uz to je veoma stručan i iskusan pregalac u još jednom otvorenom polju permakulture, s posebnim interesom za njene društvene i ekonomske aspekte, efikasnu saradnju u grupama, posebno kad je reč o geografski raznolikim, virtuelnim timovima

Pridružite se, pardon, otvorite!

Objavio: Igor Burić

– Je l’ se to jede!?! – nisam bio daleko, a ni blizu, dok sam bajatu foru izgovorio buljeći u nešto što se zove permakulturni cvet. Šaren dijagram, pa sve još povezano spiralom. Uf, mozak mi nabubrio, pa se stomak javio za reč.

Eto koliko je naše obrazovanje jako, da sam za permakulturu čuo prvi put petnaest godina posle završenih studija filozofije i isto toliko godina rada u novinama. Nije čudo što nas u šali zovu univerzalne sveneznalice. Dobro, nije mi bilo teško da povežem niti one spirale i shvatim koliko nam nešto takvo nedostaje u poimanju prirode pod kojom podrazumevam i sve ono što je čovek stvorio.

Moj „prvi put“ bio je u Švajcarskoj. U okruženju koje je podjednako negovalo anarhističku ideologiju. Reklo bi se – kakve to veze ima sa permakulturom – ali, meni je i te kako imalo, pogotovo zbog grupice anarhoprimitivaca iz Beograda koji su strasno zagovarali praistorijsko skupljanje dobara i ekonomiju poklona. To je imalo posebnog smisla na planinskom lancu Jura, njegovom delu koji nosi naziv po Suncu, gde sam boravio u kampu posvećenom jednoj međunarodnoj kooperativi sa ambicijom da globalno promeni način na koji ljudi proizvode, koriste i razmenjuju resurse, od materijalnih, do duhovnih, govoreći klasičnom i prilično prevaziđenom terminologijom.

Predavanja o permakulturi vođena su na otvorenom. Učesnici i predavači sedeli su na zemlji, formirajući jedan ritualni kružok, pleme, koje me je na asocijativnom nivou, zbog duhovnih i često duhovitih vibracija između „vernih“ i „nevernih“, podsećalo i na religijski kontekst. Rudolf Štajner, sinergija, otvorenost, povrtarstvo, društvo, politika, tehnologija, etika, ekomonija, pomaganje prirodi da pomogne ljudima, ne da vladaju ili se bore protiv nje… Kruženje vode, energije, ozelenjavanje pustinje, gradova… Mali milion stvari i ideja koje su se vrtele oko iste stvari – permakulture kao načina života koji je alternativa monokulturi. 

Odjednom, monokulturu sam video svuda oko sebe. U poljima kukuruza u Vojvodini, turbo-folku, brakovima, crkvi, auto-putevima, političkim partijama, školama, sportskim klubovima, farmama, korporacijama, brendovima, velikim lancima mega-prodavnica. Zapravo, video sam pustinju koju treba ozeleniti. Ljude koji su „šareni“, različiti, u stanju da deluju kao jedan organizam, a uglavnom pokušavaju da ubiju jedni druge. Rečju, metkom, ili zaprašivanjem. 

Srećom, posle ovog iskustva bolje sam počeo da prepoznajem i permakulturu. Jaku, još jaču, koliko god se borili protiv te sile. Pojedinci sa baštama koje liče na prašume, „ludaci“, vile iz bajki napravljene od materijala sa otpada, polja i livade, potoci, šume Fruške gore, Dunav… Sav živi svet teži da opstane, ne da nestane. Ne da se ispraviti tako što će se iz njega iskoreniti korov, neka greška u sistemu. Ne, ona je tu da ostane i treba je braniti svom snagom, da ne bi, kao što to već biva, pokazala koliko je otporna i potencijalno opasna kad se napadne. Koliko može da se zagadi okolina kad nam nešto više ne treba. Koliko lepote može da nestane kad se ugroze stari zanati, mašine, rukotvorine.

Neka cveta sto cvetova ljudi pamte po Mao Cedungu, ali on je hteo da svima koji nisu crvene boje bolje vidi latice, kako bi se igrao one igre – voli me, ne voli me. U permakulturi se ne radi o tome, Permakultura je čist Konfučije. A ja sam bio čisti mono sapiens kad sam došao na Mon Sole. Pitao sam imaju li neki trimer da im pokosim imanje za koje sam posle oktrio, biljku po biljku, da je gotovo čisto jestiva. Dobro im nisam bacio šumeću tabletu u bazen pun kišnice i komaraca. Zato sam posle, po povratku u Novi Sad, zasadio „stereo“ baštu. Jer, permakultura nije samo priča, nisu predavanja, filmovi i hipsteri koji se odmah popale kad čuju da je nešto holizam, peace of mind, a kad ih zovem da rade, imaju pametnija posla, nose tetki lek. Permakultura je i motika. Crći će nam svima tetka i svaka ruka koja više voli da je apoteka fiksna, nego da se iscima i donese nešto matičnjaka i paradajza samo sunčevim zracima i vodom iz neba prskana. Ljubav je besplatna. Samo traži – ljubav! 

Objavio: Igor Burić