Zapamti

"Budala kojoj se žuri, pije čaj vilicom."

Autor Tema: ŠTA PERMAKULTURA NIJE A ŠTA JESTE - Toby Hemenway, author knjige Gaia’s Garden  (Posjeta: 4722 )

kad budu gorjeli gradovi

  • Legenda foruma
  • *****
  • Zahvale:
  • -Dao: 316
  • -Primio: 564
  • Postova: 831
Permakulturu je uopšte teško definisati. Najnoviji izeštaj pokazuje da je ljudi uglavnom vide kao planski pristup, filozofiju, pokret, niz aktivnosti. Ovaj široki i kontradiktorni spektar ne čini permakulturu samo teško opisivom, već i odbojnom. Recimo da ste permakulturu upoznali kao mogući način za proizvodnju hrane i taman ste počeli da usvajate da je ona više od toga, samo da bi vam neko rekao da permakultura podrazumeva i veličanje boginje, anti-GMO aktivizam i „bosonogi stil života“. Koliko ljudi smatra da su u potpunosti usvojili principe permakulture i pretpostavlja da bismo i mi, po logici stvari, takođe bili vegeterijanci, samo da bi našli „militantne mesojede“ među svojim redovima? Koja vrsta filozofije bi uopšte mogla da obuhvati sve te suprotnosti? Da li je to uopšte filozofija? Dodaću ovde da je najtačniji i najjasniji način viđenja permakulture kao planskom pristupu i da smo često dezinformisani činjenicom da permakultura potpada pod veću filozofiju i pokret. Međutim, ona nije ta filozofija i pokret. Ona je planski pristup za ostvarenje nove paradigme. Uvidećemo da je ovaj način definisanja permakulture takođe uteha onima sa drugih ekoloških područja i tehnologija koji se iznerviraju, razumljivo, kada im permakulturista kaže: „O, da, vaš rad je takođe deo permakulture.“
 
Ljudi su vrsta za rešavanje problema. Otkrivamo izazove – kako nalazimo hranu? Kako gradimo sklonište? Kako ostajemo zdravi? – zatim pravimo sredstva za rešavanje problema. Permakultura je jedno od tih sredstava. U poslednjih 10 000 godina poljoprivreda i civilizacija, koju je ona stvorila, predstavljala je način na koji su ljudi rešavali probleme osnovnih potreba. Kako živimo na planeti koja je milenijumima bila izjednačavana sa ljudskom rasom, njenim potrebama i uticajem, naša vrsta bi mogla da se usredsredi na proširenje i poboljšanje neverovatne moći koju poljoprivreda ima kako bi divlje ekosisteme pretvorila u hranu i naseobine za ljude i mogli bismo da ignorišemo zdravlje ekosistema. Međutim, populacija od sedam milijardi nemilosrdno proždire ekosisteme. Otkrili smo da bez zdravog ekosistema ljudi, i sve ostalo, pate. Ne možemo se usredsrediti samo na problem „Kako ispuniti ljudske potrebe?“ već moramo dodati i reči „dok održavamo zdrav ekosistem“. Rafter Ferguson je ponudio to pitanje kao definiciju permakulture. Mislim da ima neku ideju, iako smatram da je „ispunjavanje ljudskih potreba i istovremeno čuvanje i poboljšanje zdravlja ekosistema“ cilj permakulture, ne njena definicija. Daje, međutim, neku nit definiciji i pomaže u otpetljavanju čvorova kojima je „Šta je permakultura“ umotana. Imenuje i pojašnjava problem koji permakultura pokušava da reši.
 
Tomas Kun (Thomas Khun) u svom remek-delu „Struktura naučnih revolucija“ koristi pojam „paradigme“ da označi gledište za rešavanje problema u određenoj oblasti. Kun objašnjava da pravilno konstruisanje paradigme smanjuje broj slepih proba u koje zapadaju kada se problem preformuliše jednostavnijim rečima. Nove paradigme obično zahtevaju i ubrzavaju razvoj novih sredstava za rešavanje sada rekonstruisanog problema.
 
Pojam „paradigma“ je banalizovam prekomernom upotrebom i siguran sam da se Kan prevrće u grobu. Ne mislim da je promena primarnog cilja čovečanstva iz „ispunjenja ljudskih potreba“ u „ispunjenje ljudskih potreba uz očuvanje zdravlja ekosistema“ zloupotreba paradigme. Menja sredstva koja koristimo i mentalni stav potreban za razvijanje i upotrebu novih, prigodnih sredstava. Nadoknađuje vezu između ljudi i prirode koju je poljoprivreda ugrozila tretirajući prirodu kao prost izvor sirovina koga treba osvojiti i potrošiti. Poljoprivredno i industrijsko društvo odjednom izgledaju kao tlačitelji i uništavajuća tehnologija, a ne kao spasioci čovečanstva kakvim smo ih smatrali. U tome je zapravo promena.
 
Permakultura i drugi ekološki pristupi su pokušaji iskazivanja ove paradigme, kroz formulisanje problema i nuđenje sredstava i strategija za iznalaženje rešenja. Kada je krupan problem formulisan tako da otkriva međusobnu zavisnost između ljudskih potreba i zdravlja ekosistema, jasnije ćemo videti probleme koje treba rešavati. Sada možemo da pitamo šta su ljudske potrebe i kako svaka može biti ispunjena kroz održanje, obnovu i poboljšanje zdravlja ekosistema. Naš trenutni problem jeste postizanje ovog duplog cilja, a permakultura nam nudi nadu.
 
Zašto je onda permakulturu tako teško definisati? Moguće da je zato što je na početku svake nove paradigme granica između paradigme i sredstava (mentalnih i fizičkih) potrebnih za njeno objašnjenje i  rešavanje  nejasna. Remetimo mentalni stav neophodan za njeno efektivno delovanje. Daću vam primer iz istorije kako bih vam pokazao na šta mislim.
 
U 18. veku paljenje je objašnjeno nečim pod nazivom „flogiston“. Mislilo se da se materija sastoji iz elemenata i principa, a flogiston je bio princip zapaljivosti. Kada element gori, oslobađa flogiston i gasi se kada se oslobodi sav flogiston. Talog je sadržao princip klaka, prave prirodne supstance. Ova teorija je pojačana činjenicom da mnogi predmeti, kao što su drvo i druga goriva, gube težinu dok gore.
 
’70-tih godina 18. veka pojavile su se rupe u flogistonskoj teoriji. Antuan Lavuazije (Antoine Lavoisier), pažljivo izvodeći eksperimente i koristeći novu tačnu vagu, otkrio je da su mnogi predmeti dobili, a ne izgubili, težinu dok su goreli. 1771. godine su Karl Šel (Carl Scheele) i kasnije Džozef Pristli (Joseph Priestly) proizveli primerke gasa (još uvek neimenovan kiseonik) čiji je plamen goreo jače i duže. Nazvali su ga „deflogistovan vazduh“ pošto je, kako bi se poklopio sa teorijom, morao da primi više flogistona iz zapaljenog predmeta od vazduha. Ova vrsta potkrpljenog i izvrnutog rasuđivanja je jedan od prvih znakova neuspešne teorije. Do 1777. Lavuazije je bio siguran da je ovaj gas čist element koji se kombinuje sa drugim kako bi poboljšao paljenje i počeo je da odbacuje flogistonsku teoriju. Pristli i drugi su se usprotivili; prosto nisu mogli da prihvate kiseonik kao takav. Znali su da elementi sadrže principe, kao flogiston i klak, i ovi principi u kombinaciji sa elementima, bili su skriveni ili otkriveni kroz proces sagorevanja i emitovani su u nepromenjenom obliku. Ideja da se supstanca hemijski može vezati sa drugom i da se može transformisati, nije se poklapala sa njihovom paradigmom materije. Bila je, bukvalno, nezamisliva. Flogistonska teorija je, međutim, bila osuđena na propast gomilanjem neprikladnih činjenica i do 1800. ju je takozvana hemijska revolucija izbrisala.
 
Odbacivanje flogistona i prihvatanje hemijske revolucije bilo je logički jednostavno (kiseonikova teorija o sagorevanju izbrisala je kontradikciju flogistona) ali i teško pojmljivo zbog mentalne barijere koju je stvorila flogistonska teorija. Bila je potrebna revolucija misli da bi se kiseonik sagledao.
 
Mnogi pioniri ove revolucije sebe su nazivali naturalistima; podstakli su neverovatnu promenu koja je zahtevala i pokrenula novi način razmišljanja o skoro svakoj prirodnoj pojavi i dešavanju. Od 16. do ranog 19. veka novi astronomi, hemičari i fizičari smatrani su radikalnim i pretnjom društvenom poretku. Bili su to: Tomas Džeferson (Thomas Jefferson), Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin) i drugi revolucionari koji su promovisali novi naučni pristup zasnovan na merenju i eksperimentisanju. Filozofiju, koja je tada vodila njihov rad, bilo je teško razlikovati od samog rada. Danas hemiju i druge nauke, koje se razvijaju u ovom burnom vremenu, vidimo kao sređene discipline uredno odvojene od politike i filozofije, ali u ono vreme je bavljenje hemijom ili astronomijom bilo deo radikalno novog sveopšteg stanovišta i granice između nove naučne radikalne filozofije, problema na kojima su radili i eksperimentalnog pristupa tim problemima nisu bile izrazite.
 
Permakultura, kao flogistonski ograničena hemija, ne može se pojmiti tako dobro pod starom paradigmom i mislim da se iz ovog razloga često posmatra kao pokret i filozofija, a i kao pristup rešavanja problema. Nova sredstva i nove paradigme međusobno se pojačavaju i učvršćuju i permakultura je jedan od mnogih primera. Lavuazijeova unapređena vaga otkrila je neslaganja koja su zbacila flogistonsku teoriju sa pijedestala i donela zahtev za novim načinom razmišljanja o gasovima i materiji. Na sličan način, permakulturini principi dizajna, kao što su zone, sektori, potrebe i prinosi, naglašavanjem odnosa i posledica, otkrivaju slabosti u mišljenju po pitanju izdvojenih dešavanja i statičnih predmeta. Rupe u starim paradigmama, kao što su neograničen rast, otpad i „predmetnost“ postaju vidno očigledne pod gledištem celokupnog sistema. Sredstva podstiču novo razmišljanje, a nova paradigma pomaže stvaranju prikladnih sredstava.
 
Mnogi prilaze permakulturi znajući da nešto nije u redu sa starim stanovištem, ali još uvek nemaju novu paradigmu kojom bi ga zamenili. Permakultura ih privlači kao bolje baštovanstvo ili način društvene promene, i postepeno usvajaju novo gledište kada shvate da permakultura prevazilazi stare greške i štete. Drugi prilaze permakulturi nakon priklanjanja holističkoj paradigmi zbog toga što je permakultura podržava i nudi pristup za rad u okviru iste. U oba slučaja potrebno je vreme da se u potpunosti obuhvati dubina permakulture, delimično zbog toga što je većina nas odgojena u staroj paradigmi. Nakon 20 godina bavljenja permakulturom i dalje mi je teško da je definišem.
 
Permakultura nije filozofija ili opšte gledište, ali nije ni sredstvo. Dobra upotreba permakulture zahteva usvajanje novog stanovišta i novih sredstava. Kao i stari hemičari koji su se nazivali filozofima, i sada je granica između sredstava, pristupa u primeni istih i sveopštem gledištu nejasna.
Na neki način, permakultura je u kategoriji sličnoj pristupu rešavanja problema nazvanom naučnom metodom, eksperimentalističkim gledištem koje su stvorili Lavuazije, Bojl (Boyle) i njihove kolege. Nije to paradigma, niti sredstvo. To je pristup za upotrebu sredstava – način rada vođen paradigmom. Naravno da zbunjuje. Ljudi su se vekovima prepirali oko definisanja „naučne metode“: da li je deduktivna ili induktivna, da li su hipoteze ili podaci na prvom mestu? Većina naučnika ne bi umela da odgovori. Oni otkrivaju naučni metod koristeći ga, ali đavolski je teško objasniti ga. Zvuči li poznato?
 
Imajući u vidu sve ovo, mislim da definicija koja mora izroniti jeste ta da je ona pristup planiranja, kao što je naučni metod samo eksperimentalni pristup. Konkretno, permakultura govori kako se koriste nova sredstva u rešavanju novog problema održivosti. Ona je priručnik za rešavanje izazova, postavljenim od strane nove paradigme, u ispunjenju ljudskih potreba uz poboljšanje zdravlja ekosistema. Odnos, eksplicitno izražen u tom gledištu, koji povezuje čoveka sa krupnijom, dinamičnom okolinom, tera nas da razmišljamo racionalno, što je ključni sastojak permakulture. Dve strane ovog odnosa su eksplicitno imenovane u etici permakulture: briga o Zemlji i briga o ljudima. Saznanje da su nam potrebne obe strane uveliko pomaže u identifikaciji problema koga je potrebno rešiti. Prvo, koje su ljudske potrebe? Verzija cveta permakulture, na kom radim, imenuje: hranu, sklonište, vodu, reciklažu otpada, energiju, zajednicu, zdravlje, duhovnu ispunjenost, pravdu i sredstva za život. Zadatak permakulture, prema novoj paradigmi, jeste ispunjenje tih potreba uz očuvanje zdravlja ekosistema za čije ostvarenje već imamo metriku. Načini za ispunjavanje ovih potreba će varirati od mesta i kulture, ali metriku zdravlja ekosistema moguće je primeniti na globalnom nivou.
 
Ovo pojašnjava zadatak koji permakultura postavlja i mislim da ujedno razdvaja permakulturu od filozofije (paradigme) neophodne za njenu efektivnu upotrebu; pomaže nam da razumemo zašto se permakultura često naziva pokretom. Permakulturisti koriste opštu dobrobit sa ostalih milion ljudi koji prelaze na novu paradigmu i to je ta promena – ne planski pristup permakulture koji je podržava – koju vredi nazivati pokretom. Permakultura je jedan pristup, upotrebljen u ovom pokretu, za rešavanje problema identifikovanog novom paradigmom. Da bi ovo postigla, deluje na nivou strategija pre nego tehnologija, ali to je tema za neki drugi esej. Kako smo, na neki način, još uvek u flogistonskom dobu ekološke svesti, ne znamo kako da kategorizujemo permakulturu, pa je možemo pobrkati sa paradigmom koja nam pomaže da je istražimo. Permakultura nije pokret, nije filozofija; ona je pristup za rešavanje problema koga pokret i filozofija mogu upotrebiti da postignu svoje ciljeve i stvore svet u kome se ljudske potrebe ispunjavaju uz održanje zdravlja ove čudesne planete koja nas podržava.
 
Prevod Jelena Baćanović
 


Permakulturni cvet, modifikovana verzija originalnog Holmgrenovog cveta. Latice predstavljaju osnovne ljudske potrebe, i mi radimo ka ispunjenju istih na odrzivi nacin na licnom, lokalnom i regionalnim nivoima.

izvor: permakultura srbija (facebook)
« Zadnja izmjena: 27 Prosinac, 2012, 19:10:59 kad budu gorjeli gradovi »

 

Powered by EzPortal