Permakultura – lično iskustvo i samokritika

0
(0)

Permakultura, kada i kako sam prvi put čuo ovaj pojam?

Još uvek se dobro sećam te 2006. Bila je sredina maja. Predavanje je najavljeno u velikoj sali Doma omladine, više se i ne sećam tačnog naslova. Ono što me je privuklo je to što sam predavače i organizatore znao od ranije. To mi je u isto vreme ulilo i poverenje da možda neće biti samo još jedno od onih ekoloških predavanja koja služe da se opravda budžet, a u suštini nemaju šta da kažu.

A kako izgledaju ta ekološka predavanja i posebno filmovi? Može se reći da prate oprobanu formulu – prvo malo predstave naratore, odnosno protagoniste, kako bi utvrdili njihov integritet i celoj priči dali težinu. Potom ide izlaganje problema – evo šta zagađuje, evo šta će uskoro nestati… I tako skoro sat i možda malo preko. Za kraj se ostavi oko 15 minuta da se predstavi neka nova tehnologija ili mogućnost kao nada za budućnost. Jednostavno rečeno, svi se bave problemima, a niko ne nudi rešenje. Ili je to rešenje toliko minimalno da bi se lako moglo zanemariti. Nameće se ideja da im je cilj da zastraše gledaoce udarajući na njihovu empatiju, što nije rešenje.

Ali tog popodneva sam bio prijatno iznenađen. Nije ovo bila priča o tome ne valja ovo, ne valja ono, već o tome da je neko već dobro promislio šta bi mogli da uradimo i kako da rešimo ekološke probleme sa kojima se susreće čovečanstvo.

Bilo je to ono za čime sam kao student biologije tragao. Realna koncepcija koja koristi znanja iz ekologije kako bi promislila način na koji ljudsko društvo može da se uskladi sa prirodom. Nekako, to je ono što je falilo svim filmovima i predavanjima sa kojima sam se susreo do tada, onaj treći čin koji uvek zakaže. Lako bi bilo reći da sam bio oduševeljen, ali sve je ostalo na jednom predavanju, barem u prvom trenutku.

Tada nisam to shvatao, ali kasnije ću shvatiti značaj predavača tog dana. Bili su to ljudi koji dolaze iz sveta aktivizma, što je dosta odredilo način kako su predstavili permakulturu. Pošto su bili iz Hrvatske, a ja sam tada, kao i sada, živeo u Beogradu, u prvom trenutku nisam imao drugi izvor informacija osim interneta.

Naravno, pored interneta i raznih informacija, pokušao sam da pronađem još istomišljenika. Suprotno mojim očekivanjima, veoma malo ljudi u aktivističkim i studentskim krugovima su bili zainteresovani za priču. Ne znači ovo da nikada nisam naleteo na nekoga ko je već ćuo za permakulturu, ili imao nekog iskustva, ali to je bilo veoma retko.

Tako je prošlo narednih nekoliko godina. Više ljudi zainteresovanih za permakulturu sam upoznao tek pošto su organizovani prvi PDC kursevi u Srbiji. Mogu reći da je ovo bilo odlično iskustvo i da sam svakako upozanao dosta novih ljudi i naučio mnogo toga. Narednih nekoliko godina sam pokušao da budem deo veće orgnizacije, pokušao da promovišem permakulturu u pravom svetlu. Ali, ovo se na kraju nije završilo onako kako sam želeo. I čini mi se da je vreme da se malo osvrnem na prethodnih 14 godina i izvučem neke zaključke.

Ovako nešto sam nekada crtao na času, pokušavajući da učenicima dam malo drugačiju perspektivu.

Prvo da pogledam gde se ja nalazim. Prošao sam dosta raznih radionica i obuka od PDC-a, preko konvergnecija, do festivala. I to ne samo u Srbiji, već i u regionu, pa i šire. Mogu reći da sam upoznao sve aktivne ljude na domaćoj i regionalnoj sceni (a i šire). Tako sam stekao veoma dobru sliku o permakulturnom pokretu. Lično sam imao nekoliko projekata sa više ili manje uspeha, održao sam solidan broj radionica i napisao nekoliko članaka. Bio sam više puta gost na raznim televizijama. Neću reći da sam potpuno nezadovoljan, ali još uvek tražim onaj neki projekat kojim ću biti potpuno zadovoljan. Ali, dosta o meni, pređimo na neke kritike.

Prvi i najveći problem na koji sam naleteo jeste sama percepcija permakulture. Može se reći da je ovo problem koji je svuda raširen i definitivno nisam prvi koji piše o ovome. Grubo možemo reći da postoje dva pristupa – aktivistički i induvidualistički. Ovo proizilazi iz motivacije za bavljenje permakulturom. Sa jedne strane imate ljude poput mene koji dolaze iz sveta ekološkog aktivizma i prepoznaju permakulturu kao praktičnu primenu ekoloških znanja. Sa druge strane imate ljude čija je motivacija mnogo ličnija i vodi se pre svega strahom od smrti. Ne mislim da je nužno loše baviti se sopstvenim zdravljem i potrebama, ovo je nešto što je potpuno prirodno, ali sam primetio da je ovakav pristup previše antropocentričan. Ovo dovodi do nekih nelogičnosti.

Tipična pojava koju sam primetio je da se permakultura percipira kao nešto suprostavljeno nauci. Obično narativ ide da je nauka genetsko modifikovanje organizama, korišćenje raznih hemijskih sredstava i slično. Ovo je veoma veoma pogrešan stav koji samo govori o tome koliko je pogrešna percepcija nauke, jer tako gledano ekologija se uopšte ne bi smatrala naukom (koja kao i svaka nauka ima svoje metode i merljive rezultate). A permkultura je ipak pre svega emiprijska disciplina i to što se nama ne sviđaju ne znači da će spirale u vašem vrtu magično promeniti zakone fizike.

Nabolja ilustracija je razgovor koji sam vodio pre nekoliko godina. Osoba sa kojom pričam je nekoliko meseci pre toga prošla PDC. U ovom relativno kratkom razgovoru se govorilo o tome kako su imali jako zanimljiv susret u kojem su im objašnjavali na šta da gledaju kada kupuju zemljište, kako je bitna blizina puta, količina padavina, da su neki krajevi sušniji, gde je zemljište lošijeg kvaliteta… Potpuno korektni saveti, ali mi je bilo začuđujuće da neko ko je skoro prošao PDC o ovome govori kao o nečemu potpuno novom, o čemu do tada nije razmišljao. Što znači da  je potpuno zanemario osnovne principe permakulture o posmatranju i sagledavanju svih uticaja, već se vodio isključivo ličnim iteresom da nađe mesto koje ima dobru “energiju”.

I na kraju ovakve pojave dovode do apsurda da se ljudi namerno udaljavaju od permakulture, jer postaju umorni od dela ekipe koja ustvari ne sluša predavanja, već se bavi lošim bajkama. Najbolji primer uređenog imanja na Balkanu sam video u Bugarskoj (Balkan Ecology Project), kod ekipe koja svesno ne koristi ime permakultura za to čime se bavi. Sam osnivač kaže da pre desetak godina nije znao ništa o poljoprivredi i da je prvo pročitao nekoliko Molisonovih knjiga. Sve što je radio je odlično organizovao i dokumentovao. Odličan je izvor znanja iz prakse i realnih podataka o prinosima, interakcijama biljaka, radovima u krajoliku itd. Godine iskustva su ga dovele do toga da ako u najavi napiše permakultura, zna da če dobiti publiku koja često nije spremna da svemu pristupi sa činjenične strane. I ja sam skoro dobio sličan savet…

Za razliku od prethodne slike koja je smao ilustracija svaki permakulturni projekat bi trebal oda bude što je moguće precizniji.

No, pređimo na drugi problem. Nedovoljno shvatanje društva i društvenih problema. Društveni pokreti i razne pojave koje ih prate su nešto što tvorci permakulture nisu najbolje razumeli. Ovo se da videti iz brojnih intervjua koje su dali tokom godina. U praksi ono sa čime sam se susreo jeste da se smatra da je “permakulturno” sarađivati sa svima i da se “ne treba zamerati”. Kada kažem svima, ovo veoma bukvalno znači – svima, uključujući i razne profašističke organizacije.

Bilo koja ideologija koja deo čovečanstva smatra boljim od drugog je suprostavljena osnovnom principu ekologije koji kaže da je raznovrsnost života preduslov njegovog opstanka i merilo zdravlja ekosistema. Da, permakultura bi trebalo da bude dostupna svima, bez obzira na pol, religijsku pripadnost, boju kože ili seksualnu orijentaciju. Pitanje je da li je zaista otvorena ako toleriše da u okviru pokreta ima ljude koji ne misle tako? Da, činjenica je da ovo ne piše eksplicitno ni u jednoj od knjiga koje su napisali Molison ili Holmgren. Razlog je verovatno to što nisu ni zamišljali da će jednog dana imati realan problem gde se permakultura promoviše zajedno sa raznim upitnim teorijama o istorijskom revizionizmu i rasnoj čistoći. Moje mišljenje je da ovo mora da se promeni, i da se donese mnogo jasniji stav.

Treći problem je relativna stručnost predavača. Moje mišljenje je da permakulturu može svako da primenjuje i da treba da ostane dostupna svima, ali takođe mislim da treba povesti više računa o edukatorima i promoterima iste. Tokom godina sam se susreo sa dosta predavača od odličnih do onih kojima bih preporučio da se bave nečim drugim. Ima tu svega, od ogromnih jezičkih problema, do veoma upitnih shvatanja šta je permakultura. Prosto mislim da bi u nekim slučajevima kontrola i samokritika unutar pokreta trebalo da budu bolje. Sadašnji sistem diploma je nešto što treba dobro promisliti.

Ovo udaljuje permakulturu od potencijalne publike. U sredini sam gde sam svestan da postoji veoma veoma mali broj ljudi koji bi mogli da predstave permakulturu akdemskoj zajednici, a da pri tome ne budu otpisani kao potpuni šarlatani.

Takođe, svestan sam da je veoma teško da jedna osoba bude ekspert za sva polja koja se obrađuju na kursu permakulturnog dizajna. Zato mislim da bi svaki ozbiljan kurs trebalo da ima više predavača koji su eksperti u određenim oblastima. Lično sam se uverio da i predavači sa dosta iskustva često imaju problema sa konceptima iz fizike, hemije ili biologije. Priznajem, pitanje je da li bih ovo primetio da ne dolazim iz sveta prirodnih nauka.

I šta reći za kraj, klimatske promene i dalje traju, vremena nema mnogo, i mislim da svi treba da promislimo kako predstavljamo permakulturni pokret. Da objasnimo da Holtzer nije izabrao da živi u Alpima, već je gledao kako da najbolje iskoristi situaciju koju je dobio. Da je čovek deo prirode, a ne da je priroda njemu podređena. Da permakultura nije “jedinstvo bog, čovek, priroda”, već način da se ljudsko društvo prilagodi prirodi.

Da, sve ovo je moj lični stav, i najviše bih voleo da čujem i druga mišljenja.

7 komentara na forumu Autor: Nikola zadnji komentar: 08/10/2020 09:58 od Nikola

Je li ovo bilo korisno?

Dajte ocjenu 1-5 (trebate biti prijavljeni)!

Prosječna ocjena 0 / 5. Broj glasova: 0

Za sad nema ocjena! Budite prvi koji će dati ocjenu.

Odgovori