Izgubljeni šumski vrtovi Evrope

Sadržaj

• Ljudi leske: Nakon povlačenja lednika, evropske autothtone kulture se ponovo vraćaju, donoseći sa sobom svoje najdraže drvo.
• Voćnjak čitavog kontinenta: Mezolitski ljudi stvaraju post-glacijalne evropske ekosisteme u vidu prostranih šumskih vrtova.
• Promenljiva klima: Milenijumi drastičnih klimatskih promena dovode do stvaranja i širenja žitarične poljoprivrede.
• Snaga u raznolikosti: Rani poljoprivrednici inoviraju prilagodljive mešavine useva i prateće sadnje kako bi se zaštitili od klimatskih promena.
• Hibridne kulture: Nova evropska kreolizovana društva mešaju najbolje stvari iz kulture lova i ribolova i poljoprivredne kulture, prakse, stoke i useva kako bi stvorili potpuno nove načine uzgajanja hrane.
• Pripitomljena šumska bašta: Poljoprivrednici na Mediteranu prilagođavaju šumske vrtove za lov u svom regionu u raznovrsne farme, stvarajući prilagodljive poljoprivredne šume odomaćenih useva koje postoje do dan danas.
• Prema novoj kulturi: Imperijalistički monokulturni poljoprivredni sistemi imaju prednost u Evropi, ali autohtone metode šumskog vrta opstaju na ivicama. Ove drevne metode su skoro zaboravljene, ali mogu pružiti okvir za preispitivanje načina na koji živimo i uzgajamo hranu u promenljivoj klimi.

Uvod

U brdima iznad reke Po u severnoj Italiji postoji pregršt farmi koje danas izgledaju gotovo isto kao i pre tri hiljade godina. Postoje redovi kratko orezanih stabala, među kojima su okićene vinove loze. Drveća su uobičajeni starosedeoci u tom području koja proizvode voće, ogrev, materijale za izradu košara i stočnu hranu za domaće životinje. Groždje je dnevna sorta koja se ovde gaji hiljadama godina. Između ovih redova grožđa i drveća nalaze se različite parcele žitarica, senokoši, povrća i začinskog bilja. Na jednom polju mogu se naći sve osnovne namirnice potrebne za život i izdržavanje farme, pa čak i za prodaju po visokoj ceni. Ovo je prilagodljiv sistem – farma po uzoru na šumu. Za razliku od monokultura grožđa ili žita, ovde se snaga nalazi u raznolikosti. Epidemije bolesti i nesezonsko vreme ovde imaju ograničen uticaj. Ako jedna kultura ima lošu godinu, desetak drugih će to nadoknaditi. Ovi poljoprivredni ekosistemi su dizajnirani da traju milenijumima – a to su upravo i uradili.

Ovaj stil uzgoja naziva se coltura promiscua – „mešovita kultivacija“ – praksa ukorenjena duboko u ovim brdima. To je jedan od pregršt istinskih autohtonih sistema poljoprivrede koji su opstali širom Evrope, prilagođavan i usavršavan hiljadama godina od najranijih sakupljača do danas. Preživeo je ekstremne klimatske promene, bezbroj ratova i invazija, kuge i pošasti, kulturna brisanja i kolonizacije. Ovo je vrsta sistema poljoprivrede koja je potrebna u 21. veku: potpuno integrisani trodimenzionalni ekosistem poljoprivrede koji podržava ljude i životinje, obezbedjuje osnovne i specijalne proizvode, povećava lokalni biodiverzitet i ne zahteva hemikalije ili razrađenu tehnologiju.

Dok moderna industrijska poljoprivreda potiče od izrazito imperijalističkog rimskog sistema plantaža zasnovanog na ropskom radu, sistemi poput coltura promiscua direktni su potomci autohtonih šumskih vrtova pred-poljoprivredne Evrope. Od neolitske revolucije, asortiman poljoprivrednih sistema u Evropi koji su se  u velikoj meri oslanjali na monokulture i pregršt predetaljnih osnovnih useva često se naglo i nasilno završavao. Raznovrsne šumske bašte seljaka su, nasuprot tome, lako podnele deset hiljada godina burnih promena. Ovaj članak predstavlja osvrt na malo poznatu istoriju ovih sistema i njihovih inovativnih strategija za preživljavanje.

Dok tražimo načine da prepravimo način na koji baštovanimo, gajimo i živimo u vremenu klimatskih promena, ekstremnih nejednakosti i političkog rasula, osvrtanje na inovacije skrivene evropske agroekološke prošlosti može pružiti neprocenjive lekcije o tome kako bismo se kolektivno kretali napred.

Ljudi leske

Naša priča počinje poslednjim povlačenjem glečera iz Evrope pre oko 15.000 godina, period poznat kao mezolit („srednje kameno doba“) koji se završio uvođenjem poljoprivrede sa bliskog istoka pet do deset hiljada godina kasnije. Mezolitska Evropa, naseljena u potpunosti plemenima lovaca i sakupljača, bila je neverovatno raznoliko mesto u pogledu etničke pripadnosti, kulture, upravljanja zemljištem, religije i hrane. Društva širom kontinenta su hiljadama godina inovirala jedinstvene načine za napredovanje u svojim predelima.

Nakon povlačenja glečera, kontinent je bio hladna tundra lišajeva, pelena, patuljaste vrbe i morske bučke – naseljen praistorijskom megafaunom i migratornim grupama ljudi koji su se vraćali iz svog izbeglištva u planinama nakon ledenog doba. Oko 9.600 g. pne. , globalne temperature porasle su za 7°C za manje od jedne decenije, omogućavajući povratak umereno lišćarskih šuma. Populacije mezolitskih ljudi brzo su se širile po Evropi, donoseći sa sobom najcenjeniju biljku: lesku.

Kao i breskve, jednom kada su bile unesene, domorodački narod ih je proširio za nekoliko decenija, tragovi polena pokazuju da, čim se klima zagrejala, leska (Corzlus avellana) odjednom postaje sveprisutna širom Evrope i doevedena u sve krajeve kontinenta od strane lovaca i sakupljača. Leska je bila prvobitno drvo života Evropljanima iz mezolita. Orašasti plodovi čine oko 60% masti i 20% ugljenih hidrata i sadrže širok spektar proteina, vitamina i minerala – nekoliko šaka može da pokrije većinu čovekovih dnevnih energetskih potreba. Leskine grane, visoke i savitljive, ali dovoljno vitke da se mogu seći kremenom sekirom, korišćene su za oruđe i ogrev. Mezolitske slamnate kolibe često su se izrađivale od greda leska. Od kolevke do groba, ljudi iz mezolitske Evrope oslanjali su se na lesku više od bilo koje druge pojedinačne biljke. Iskopavanja mesta stanovanja iz ovog perioda mogu otkriti stotine hiljada ljuski pečenog lešnika. Preko pet hiljada godina, samo ova biljka bila je spas za skoro sve ljude u Evropi.

Voćnjak čitavog kontinenta

Pored leske, ljudi iz mezolita koristili su do 450 različitih jestivih biljaka – od kojih su mnoge bile uobičajene biljke staništa na ivicama šuma. Divlje povrće (koje se danas većinom smatra korovom) poput koprive, dvornika, zlatice, zelja, divljeg špinata, voće poput šljive, oskoruše, gloga, divlje jabuke, kruške, trešnje, grožđa, maline i krtole vodenih biljaka. Sve ovo se smatralo delom mezolitske ishrane. Ove evropske autohtone biljke verovatno su koristili mezolitski lovci i sakupljači, iz istog razloga zbog kojeg ih danas često vide kao korov: one su izuzetno otporne, agresivne i prilagodljive vrste koje se mogu podstaći da rastu uz minimalan napor.

Oni nisu bili bande izgladnelih pećinskih ljudi koji su neprestano bili na ivici smrti, već bogata i otporna društva koja su imala mnogo raznovrsniju ishranu od većine današnjih Evropljana. Istraživači su otkrili da je mlada devojčica koja je umrla pre 5700 godina na jugu danske jela patke i lešnike – daleko bogatiju (i ukusniju) ishranu nego što je danas ima većina vrtića u zapadnim zemljama.

A za svoju bogatu i raznovrsnu ishranu, ljudi iz mezolita radili su manje od bilo koga ko je došao posle njih. Lov i sakupljanje zahtevaju samo nekoliko sati rada svakog dana – daleko lakše nego poljoprivreda, i mnogo kraće nego moderni rasporedi rada. Nakon što su pomogli u stvaranju evropskih šuma, donoseći sa sobom omiljene biljke poput leske, nastavili su da upravljaju svojim pejzažima pomoću ručnog alata i vatre. Evropa nije bila netaknuta divljina, već kontinent ručno izgrađenih voćnjaka oraha i polu-divljih šumskih vrtova kojima se hiljadama godina pažljivo upravljalo. Ovo ide uz zajedničku temu širom sveta: starosedeoci u Australiji, Severnoj i Južnoj Americi i drugde su koristili vatru i specijalizovane ručne alate za postizanje nezapamćenih nivoa upravljanja životnom sredinom milenijumima. To nije bilo ništa novo: ljudi (i njihovi preci neandertalci i homo heidelbergensi) oblikovali su evropsku ekologiju više od 800 000 godina. Ovi mezolitski šumski vrtovi su jednostavno bili najnovija i najprefinjenija manifestacija drevnog ekološkog odnosa.

Područja oko naselja i kampova redovno su spaljivana kako bi se ograničilo zadiranje šume i favorizovalo šumsko drveće koje proizvodi hranu. Ova kontrolisana paljenja uspostavila su otvorena staništa slična parkovima, što bi moglo dovesti do desetostrukog povećanja količine prisutnih životinja, stvarajući veće mogućnosti za lov na jelene, divlje svinje i evropske bizone. Ponegde su ljudi stvarali šumske otvore kako bi podstakli rast engleskog bršljana (Hendera helix) – omiljene hrane crvenog jelena. Ova polja bršljana su u osnovi služila kao poludivlja hranilišta zimi, omogućavajući ljudima da love jelene ili, možda, čak i da uspostave polupripitomljena stada (slično kao što autohtoni Sami u severnoj Skandinaviji danas imaju poluudomaćena stada irvasa).

Potkraćivanje je bila još jedna važna strategija za upravljanje mezolitskim šumskim vrtom. Određena stabla i grmlje, poput leske, mogu se poseći do zemlje svakih nekoliko godina. Umesto da ošteti drvo, ovo ga efikasno podmlađuje, omogućavajući biljci da živi mnogo duže nego što bi to bilo ako se njome ne upravlja. Leska u divljem stanju uglavnom živi oko 70 ili 80 godina, ali uz redovno uzgajanje može da živi i proizvodi ogrev i plodove vekovima. Na ovaj način se upravlja i vrbom, drugom biljkom koja ima mnogo koristi i benefita. Potkraćivanje se savršeno uklopilo u mezolitsku tehnologiju: bez testera ili metalnih alata bilo je daleko lakše brati sa nižeg drveća i grana manjeg prečnika, nego velikih stabala. Za uzgoj ili obnavljanje divljeg povrća ili poljupripitomljenih žitarica, mezolitski Evropljani su takođe imali na raspolaganju širok spektar ručnog alata, uključujući kremene sekire, drvene i rogovske motike, pijuke i štapove za kopanje. Otvorenim šumskim vrtovima koji su okruživali mezolitska kamp-naselja i naseobine moglo se upravljati na ovaj način milenijumima.

Promenljiva klima

Hiljadama godina su mezolitski ljudi širom Evroazije živeli u skladu sa svojim savezom sa mrežom života: svetim paktom koji je definisan uzajamnim odnosima sa njihovim ljudskim i neljudskim komšijama. Međutim, bez njihovog znanja, veliki događaji na drugom kraju planete su se spremali da promene ovaj način života zauvek.

Oko 10.800 godine pne. severnoamerički ledeni slojevi su se srušili, što je prouzrokovalo otapanje ledničkih voda severnog Atlantika i pokrenulo globalni pad temperatura. U roku od nekoliko vekova, uslovi u Evropi i na Bliskom Istoku bili su gotovo jednako hladni kao i prethodno ledeno doba. Ovaj period, poznat kao Mlađi Drijas, trajao je više od hiljadu godina. Na Bliskom Istoku su lovačko-sakupljačke kulture doživele krah čitavog svog načina života. Njihov edenski pejzaž voćki i orašastog drveća uvenuo je u hladnoći, velika stada divljači su nestala. Oduvek su gajili i jeli seme domaćih trava kao dodatak ishrani. Međutim, tokom Mlađeg Drijasa, ove trave (i neke mahunarke) postale su jedine kulture na koje su se mogli razumno osloniti. Hiljadu godina sadnje i berbe uticalo je na potpuno pripitomljavanje ovih vrsta. Kada se klima konačno zagrejala 9600 godine pne., imali su usev kakav nikad nikad ranije nije bio viđen: žito. Pšenica, ječam, grašak, pasulj i lan prešli su iz divlje hrane za preživljavanje u pripitomljenu osnovu za ishranu. Period dramatičnih klimatskih promena doneo je novu klasu hrane koja će zauvek promeniti svet. Ovo novo doba, koje nije definisano lovom i sakupljanjem, već uzgojem žitarica, poznato je kao neolit („novo kameno doba“).

Tradicionalni narativ nalaže da se „neolitizacija“ Evrope (zamena lova i sakupljanja uzgojem žita) dogodila kao talas od 6.500 god. pne. u grčkoj do 2.500 god. pne. u Skandinaviji, s poljoprivrednim kulturama sa Bliskog istoka koje su donosile žito i stoku, što dovodi do kraja inferiornog mezolitskog načina života lovaca. Bogatstvo nedavnih arheoloških dokaza, međutim, ukazuje na sasvim drugačiju priču.

Svaka dramatična promena ili kolebanje klime, od neolita do danas, doprinosi velikim promenama u poljoprivredi. Kao što smo videli, kada se klima otoplila posle Mlađeg Drija, ljudi su stvarali produktivno okruženje širenjem lešnika kroz Evropu. Malo ledeno doba 17. veka dovelo je do masovnih neuspeha u evropskoj žetvi žita, što je podstaklo široko usvajanje krompira i drugih useva Novog sveta. Slično tome, usvajanje uzgoja žitarica u Evropi nije se dešavalo kontinuiranim tempom, već se dešavalo u naletima povezanim sa ozbiljnim klimatskim kolebanjima tokom hiljada godina.

Žito je bilo radikalno nova vrsta hrane za Evropljane. Za razliku od useva drveća koji godinama sazrevaju, žitarice pružaju neposrednu sigurnost u hrani, jer se mogu uzgajati i ubirati u jednoj sezoni. Sa svakim periodom klimatskog haosa u evropskoj praistoriji, zajednice za uzgoj žitarica širile su se sve dublje u mezolitsku Evropu. Kada su se uslovi poboljšali, populacija ovih poljoprivrednih zajednica je porasla mnogo brže nego populacija stabilnih plemena lovaca i sakupljača. Ljudi iz mezolita nisu bili svesni za uzgoj žitarica – eksperimentisali su sa tim hiljadama godina pre nego što su bliskoistočne poljoprivredne kulture stupile na scenu. Širenje poljoprivrede, dakle, nije nastalo zbog pretpostavljene superiornosti žitarica, već zato što su ponovljeni periodi klimatskih promena i društveni haos koji je iz toga proizašao podstakli Evropljane iz mezolita da usvoje nove načine da bi preživeli.

Zapravo, mezolitske zajednice lovaca i sakupljača nastavile su mirno da žive rame uz rame sa neolitskim poljoprivrednim zajednicama hiljadama godina pre nego što su usvojile poljoprivredu. Kao i u mnogim delovima Evrope, kulture mezolitske Švedske milenijumima su zavisile od lešnika – a neki naučnici su ovaj period čak nazvali „doba oraha“. Kada su neolitske zajednice za uzgoj žita ušle u južnu Švedsku oko 5.500 god. pne., kulture zasnovane na lešnicima nastavile su da praktikuju svoje tradicionalne načine još 1.600 godina. Tek kada je započeo period dramatičnog zahlađenja, populacije leske u regionu su se naglo srušile, a mezolitske zajednice su, sada bez svog svetog živototvornog stabla, do 3.900 god. pne. morale da prihvate uzgoj žita. Ovo je bila priča koja se ponavljala širom Evrope. I dok je gotovo cela Evropa na kraju prihvatila uzgoj žitarica, otpornost ovih mezolitskih kultura tokom milenijuma pokazuje da su lešnici možda najbolja opcija za višegodišnje useve koji mogu zameniti žitarice u umerenoj klimi.

Snaga u raznolikosti

Prvih nekoliko milenijuma poljoprivrede u Evropi, pre pojave vučnog oranja, porodice su obrađivale zemlju palicama za kopanje, motikama, pijucima i plugovima. Ovo je bila poljoprivreda ljudskih razmera, nesposobna da se proširi preko granica čovekove energije. Kao rezultat toga, neolitske poljoprivredne zajednice uglavnom nisu prekomerno iskorišćivale svoje okruženje, već su umesto toga dugo obrađivale male parcele ručnim alatom, plodoredima i đubrenjem stočnim izmetom, kopostom, i nužničkim gnojivom – ostavljajući zemlju koju su negovali plodnijom nego kad su je pronašli. Ove drevne farme bile su prvobitni inovatori „regenerativne poljoprivrede“ i u mnogo čemu su podsećale na današnje male organske farme i domaćinstva od nekoliko hektara. Monokulture još uvek nisu postojale kao pojam.

Žitarice se nisu gajile kao deo jedne serte, već kao raznolike mešavine žitarica i mahunarki koje se nazivaju „maslini“ (ili „mašlum“ na škotskom). Drevna zrna poput dvozrne i jednozrne pšenice, ili ječma, uzgajala su se zajedno sa graškom i sočivom. Konoplja, lan i mak su takođe bili uobičajeni dopunski usevi. Ova raznolika mešovita polja bila su mnogo otpornija od monokultura – u nekim delovima Evrope ona i dalje postoje nepromenjena već 4.000 godina.

U savremenom uzgoju žita, jedna vrsta pšenice sadi se na stotinama hektara zemlje. Ako je sezona nepovoljna, poljoprivrednik će izgubiti ceo rod. Međutim, drevni maslini su bili zaštićeni od ovoga. Sezonske vremenske razlike mogu imati koristi pšenici jedne godine, a sledeće ne toliko. Bez obzira na to da li je godina bila hladna ili vruća, vlažna ili suva, uvek će biti roda za žetvu. Za razliku od modernih sorti, drevne vrste žitarica uzgajane su da bi imale dugačak period za žetvu koji ih je štitio od potpunog propadanja useva u slučaju lošeg vremena. Maslini poljoprivrednih kultura bili su jednostavan, ali efikasan način za male poljoprivrednike da zaštite svoje uloge protiv promenljivih sezona i klimatskih promena. Novija istraživanja rastućih mešavina žitarica i mahunarki potvrdila su ono što su neolitski farmeri oduvek znali: da su mešavine žitarica i mahunarki superiorne u odnosu na monokulture, po skoro svim pokazateljima.

Hibridne kulture

Zajedno sa žitaricama i mahunarkama, neolitski poljoprivrednici su donosili i pripitomljenu stoku poput goveda, svinja, koza i ovaca. Budući da ove bliskoistočne vrste poljoprivrednih životinja nisu uvek bile dobro prilagođene evropskoj klimi i uslovima, farmeri su često namerno ukrštali svoje domaće krave i svinje sa evropskim bizonima i divljim svinjama, što je rezultiralo potomstvom koje je bilo pripitomljeno, ali daleko bolje prilagođeno lokalnim uslovima. Mnoge od najstarijih evropskih vrsta goveda i svinja danas su direktni potomci ovih neolitskih hibrida divljih i pripitomljenih životinja. Iberijska svinja, španska rasa od koje se pravi svetski poznati „jamon iberico“, veoma je slična svojim neolitskim precima – mešavinama genetike svinja i divljih veprova.

U Španiji, iberijska svinja je centralna komponenta sistema „dehesa“ – drevnog agroekološkog remek-dela. Dehese su ručno stvorene savane ispunjene hrastovima širom Španije i Portugalije, naseljene tradicionalnim vrstama stoke na travnjacima, hrastom gorunom (Quercus ilex) i četinarskim hrastom (Quercus suber). „Jamon iberico“, divljač, i nemesni proizvodi poput tartufa, pečurki, meda, bikova i plute dragoceni su prinosi u ovom sistemu.

Kao agroekosistem postoji u svom osnovnom obliku najmanje 4.500 godina, a u suštini je pripitomljeni oblik mezolitskih savana sa orašastim drvećem koje su se kontrolisale požarima – s tim da su bizoni i veprovi zamenjeni govedima i svinjama. Dehesa ne samo da je sistem pašnjaka sa malim unosom, već postoji toliko milenijuma da je sada važan ekosistem u svom regionu, omogućavajući mu da podrži ogroman spektar biodiverziteta (uključujući ugrožene vrste poput iberijskog risa, carskog orla i crnog lešinara). Ovi sistemi osporavaju samu definiciju poljoprivrede i pokazuju nam šta poljoprivreda može biti kada je ljudi stvaraju kao punopravni ekosistem, a ne samo kao način za iskopavanje hranljivih sastojaka iz tla.

U ostalim oblastima, adaptacija mezolitskog šumskog vrta manifestovala se u obliku voćno-kestenastih pašnjaka stvorenih kao poluprirodne otvorene šume. Oni su uključivali raznolike vrste orašastih plodova i voća (poput kestenja, rogača, badema, smokve, masline, leske, četinarskog hrasta) koji su omogućavali ispašu stoke ispod njih. Kultura gajenja šuma kestena na Korzici pokazuje kako upotreba višegodišnjih useva orašastih plodova kao osnovnog sastojka nikad nije napustila Evropu.

Praksa potkraćivanja drveća nije se završila ni u mezolitu. Obale divljih i debelih vrba postale su leje vrba koje su sađene sa reznicama najboljih biljaka. Ove leje od vrbe su se potkraćivale svake godine za izradu alata i zanate. Pletena košara postala je toliko uzvišena umetnička forma na britanskim ostrvima da su rimske aristokrate uvozile fine keltske korpe. Sama reč „korpa“ (izvorno „bascauda“) jedna je retkih reči keltskog porekla u duboko kolonizovanom engleskom jeziku. Žbunaste šume kestena, lipe, leske i drugih korisnih vrsta ostala je suštinski i drevni deo britanskog pejzaža, pružajući materijale za stanovanje, alate i zanate, proizvodnju uglja, uzgoj gljiva, pa čak i bogate džepove ugroženog biodiverziteta.

Međutim, jedna od najprepoznatljvijih evolucija mezolitskih šumskih vrtova jeste živa ograda. Naješće vrste voća i orašastih plodova na ivicama šuma koje su gajili ljudi iz mezolita – trnjine, jarebike, glog, jabuke, divlje trešnje, maline itd. – takođe su najčešće biljke žive ograde u severnoj Evropi. Tokom neolitske revolucije, nove poljoprivredne kulture otkrile su inovativan način upravljanja i integrisanja ovih vrsta tako što su ih gusto sadili u redove oko svojih farmi i žitnih polja i povremeno ih podmlađivali strateškim orezivanjem. Izvorni sistem šumskih ivica – u suštini biljni supermarket mezolita – bio je kompresovan u arhitektonsku karakteristiku novog agrarnog pejzaža kao multifunkcionalna barijera koje razgraničavala zemljište, držala stoku u određenim oblastima ili izvan njih, i obezbeđivala hranu, ogrev, drške za alate, lekove i druge materijale.

Žive ograde su se ponekad koristile i kao odbrambene barijere: pleme Nervi u severnoj Galiji zamalo je uništilo Cezarove legije koje su ih napale 57. god. pne jer su im žive ograde otežavale manevrisanje. U današnje vreme, evropska živica pruža novu korist u tome što služi kao odlagalište za biodiverzitet. U visoko pošumljenim područjima poput Irske, žive ograde su često najveća genetska banka biodiverzita izvornog drveća koja je inače izgubljena. Oni takođe služe kao presudan koridor za divlje životinje, povezujući preostalih nekoliko prirodnih prostora. Voćnjaci divljih voćaka autohtonih sakupljača i lovaca i danas postoje u obliku ovih živih barijera koje prelaze preko starih polja srednje Evrope.

Pripitomljena šumska bašta

Nova kreolska društva nastala u Evropi bila su fantastično raznolika, mešajući mezolitske kulture lovaca i sakupljača i novije poljoprivredne zajednice. Kulture koje su se previše udaljile od svojih lovačko sakupljačkih korena i koje su se previše oslanjale na pregršt žitnih useva, poput kulture linearne grnčarije srednje Evrope, mogle su se brzo proširiti, ali nisu mogle očuvati održivo postojanje. Čim je klima počela da se pogoršava, kultura linearne grnčarije nasilno je kolapsirala.

Druge hibridne kulture koje su nastale iz ovog vremena su pronašle načine da se „udaju“ za najbolje iz oba sveta. Ova društva su se oslanjala na nove žitarice, ali su ih dopunjavala širokim spektrom autothone hrane i sistema uzgoja. Ponegde su lovci sakupljači prihvatili pripitomljenu stoku, ali izbegavali žito, dok su na drugim mestima neolitski farmeri prihvatili lokalne tehnike upravljanja zemljištem i domaće useve drveća. Dva radikalno različita društva retko su dolazila u sukobe, a međusobno venčavanje bilo je uobičajeno u celoj Evropi. Mnoge mezolitske prakse, verovanja i sistemi uklopljeni su u nova evropska društva kao rezultat ovog mirnog mešanja.

U euganejskim brdima iznad reke Po na severoistoku Italije, neolitska kultura je kombinovala žitne useve Bliskog Istoka sa mezolitskim načinom upravljanja šumskim vrtovovima. Poljoprivrednici su izvršavali kontrolisanja paljenja svog pejzaža, radikalno menjajući lokalni ekosistem pretvarajući ga iz šume lipe i jele u savanu kestenja i orasa. Tokom 5000 godina ovi farmeri redovono započinju požare na niskom nivou koji uklanjaju korov i sitno drveće i siju žitarice, lan i konoplju u svežu zemlju. Na ovim poljima žitarica zasadili su drveće kestena i oraha, zajedno sa maslinama, grožđem i vrbama, stvarajući raznovrstan višespratni agrarni pejzaž koji je pružao širok spektar proizvoda i useva sa jednog područja. Ova vrsta poljoprivrede podseća na čuvene autohtone „milpe“ Amerike – do dan danas, jedne od najnaprednijih poljoprivrednih sistema na svetu.

Uvođenjem poljoljoprivrede u Toskani, uređene šume iz mezolita reorganizovale su se u pripitomljeniji oblik na farmi. Za razliku od većine mesta u Evropi, Toskana je održala veliki deo svoje kulture predaka, izbegavajući najgore od indoevropskih invazija koje su tokom bronzanog doba izbrisale veći deo autohtonih kultura na kontinentu. Kao takav, region je zadržao neprekinutu vezu sa svojom praistorijskom prošlošću, čak i kroz etrusku civilizaciju u gvozdenom dobu.

Etrurci su uživali u veoma raznovrsnoj ishrani koja se sastojala od mnogo različitih godišnjih žitarica i mahunarki, zajedno sa višegodišnjim biljkama poput gajenog grožđa, divljih trešanja, lešnika, žira, maslina, krušaka i smokava. Prvo vino ovde je napravljeno od drena (Cornus mas), pre nego što su vrhunske sorte grožđa uvedene trgovinom. Etrurci su razvili raznovrstan sistem šumskih vrtova koji je na italijanskom jeziku postao poznat kao „coltura promiscua“ ili „mešoviti uzgoj“. Poput opsežnih šumskih vrtova euganejskih brda, ove farme predstavljale su kreolizaciju lokalne mezolitske agroekologije – useva drveća i domaćih višegodišnjih biljaka – sa bliskoistočnim uzgojem žitarica. To je sistem koji je preživeo do današnjih dana.

Praksa preplitanja grožđa u drveće jedan je od najstarijih delova ovog sistema, poznat kao „alberata“, „vite maritata“ ili „arbustum gallicum“. Rimski autori opširno su pisali o njegovoj upotrebi: Plinije je tvrdio da vinove loze uzgajane na drveću daju bolje vino (tvrdnja koja takođe ima odjek u zapažanjima američkog vinogradara T.V. Munsona, koji kaže da ovakve loze takođe izbegavaju truljenje i kukolj). Drvo za koje je vinova loza „udata“ menja se na osnovu lokalnih ekoloških i ekonomskih faktora. U nekim oblastima Italije dud se koristi kao rešetka grožđa kako bi se obezbedilo gajenje voća, stočne hrane i svilenog crva. U vlažnim područjima koristila se vrba ili topola. U brdima su trešnje često bile korišćene kao rešetke. U ovom sistemu može se koristiti sve, od poljskog javora i kestena do masline i bresta.

„Coltura promiscua“ je u svojoj osnovi pripitomljena kopija praistorijske šumske bašte. Dok su njeni preci iz mezolita sakupljali divlje zrnje, voće i orašaste plodove, lekove i drvo iz šume koja je okruživala njihova sela, Etrurci i njeni potomci stvorili su složeni polikulturni sistem koji je ove elemente održavao u kontrolisanom i linearnom okruženju­: pripitomljeno grožđe koje se penjalo u redove (obično domaćeg) drveća koje je skraćivano zbog stočne hrane ili materijala za košare i drva za ogrev, ili koje je bilo brano zbog voća i ulja, a koje je okruživalo mala polja raznolikih žitarica, mahunarki, sena i povrća koje se rotiraju radi održavanja plodnosti. Ovaj sistem omogućava proizvodnju osnovnih useva i specijalnih proizvoda za tržište i proširuje sposobnost gajenja na širi spektar zemljišta i uslova.

Ovi pripitomljeni pejzaži u potpunosti su se integrisali u lokalni ekosistem, formirajući mreže za povezivanje između lokalnih šuma. Kao mozaici drveća, zrna, kamenih elemenata i vodenih puteva, oni stvaraju oaze duboke biološke, hidrološke i geološke raznolikosti u predelu. Raznolikost i snaga ovog sistema učinili su ga otpornim na invaziju smrtonosnih filoskera koji su uništili slabije francuske monokulture grožđa. Uvođenje useva, inzvazijama i trgovinskim putevima, jedina je velika promena koju je ovaj sistem video u dva milenijuma. Vrste iz Azije i Amerike (citrusi, kukurz itd.) neprimetno su ušle u „colturu promiscua“-u, i sada su osnovni usevi u ovim sistemima.

Prema novoj kulturi

Drevni seljački farmeri koji su stvorili ovaj sistem šumskih vrtova nastavili su da love divljač i beru divlju hranu, baš kao što to rade njihovi potomci u Toskani danas. Kultura i kuhinja Toskane – od lova na tartufe do vinarstva – deo je 30.000 godina stare neprekinute tradicije i odnosa sa zemljom. Elegancija i skoro savršenstvo ovih umerenih šumskih vrtova prikazuje se u njihovom uspehu da milenijumima uspevaju na najtraženijem tlu u Evropi, preživljavajući klimatske promene, rat, kugu, sušu i ekonomske preokrete.

Samo je širenje posleratne neoliberalne ekonomske politike u 20. veku uspelo da taj nenadmašni sistem dovede do ivice izumiranja. Zaista, „coltura promiscua“ je skoro nestala u svojoj rodnoj zemlji iz istih razloga iz kojih su nestali i drugi evropski agroekološki sistemi. Urbanizacija i depopulacija sela u modernom periodu praktično su eliminisali tradicionalna ekološka znanja i bazu rada za održavanje i žetvu. Intenzifikacija moderne kapitalističke pradigme podstakla je ekstraktivne monokulture gotivinskih useva, umesto samoodrživost ili regenerativne metode. Posleratna mehanizacija, koja je stvorena za monokulture i ekonomiju velikog obima, nije pogodna za male, ručno negovane agroekosisteme koji zahtevaju visok stepen stručnosti u oblikovanju i radu sa svetom prirode.

Srednjovekovni vlastelinski feudalizam, američki plantažni sistem i Džim Krouv, i moderna industrijalizovana poljoprivreda, svi su potomci monokropskih poljoprivrednih sistema zasnovanih na ropstvu koje je nametnulo Rimsko carstvo u nastojanju da pokori i zameni evropska plemenska društva. Ovakvi represivni sistemi oduvek su lebdeli pod zastavom efikasnosti i profita bez obzira na dobrobit ljudi ili ekološko uništavanje. Ova suštinska borba između ekstraktivnih imperijalističkih sistema i autohtonih kopnenih načina života još uvek traje širom Evrope i njenih bivših kolonija – posebno Amerike. U ovoj borbi su brz nestanak pašnjaka, grmovitih šuma, vrba, živih ograda i mediteranskih šumskih vrtova, svi povezani. Ulog njihovog opstanka nije očuvanje prohujale relikvije, već zaštita i širenje odnosa sa zemljom koja može prehraniti naše zajednice, sačuvati biodiverzitet kroz klimatske promene i stvoriti produktivne ekosisteme koji traju milenijumima.

Uproks onome što su nam govore, autohtona mezolitska društva nisu nestala: prilagodila su se i preživela na nove načine. Njihove kulture, vrednosti, duhovna verovanja i odnosi sa zemljom kodirani su u narodnim tradicijama i regionalnim agroekološkim sistemima koji postoje u celoj Evropi. Ona su suštinski protivotrov za toksičnu kulturu zasnovanu na carovanju koje trenutno vlada nad našim društvom.

Ona su primer onoga što bismo mogli izgubiti ako previše zaboravimo, ali i onoga što možemo ponovo stvoriti. Naše sadašnje krize klimatskih promena, ekstremnih nejednakosti i imperijalizma bukte, a endemsko nasilje sablasno odražava padove prethodnih kultura koje su se previše oslanjale na šačicu finijih žitarica i expansionist ethos. Ali ovo vreme haosa takođe može biti prilika da se ugledamo na starije kulture koje su ga zamenile: one koji su zasadili drveće u ruševinama carstava, koji su prepravljali zajedničko dobro na napuštenim plantažama i tiho nastavili da vode svoj mali šumski vrt kao i njihovi preci pre njih. Možda smo nasledili najrazornije sisteme ekstracije i eksploatacije ikada viđene, ali nasledili smo i seme za bolji način života: način koji su naši najstariji preci poznavali i negovali.

Možda je vreme da još jednom zasadimo to seme.

Izvor: The Lost Forest Gardens of Europe
Preveo: Marko Burić